Posmatrajući sistem krivičnih sankcija prema punoletnim licima u našem pravu i polazeći od date definicije alternativnih krivičnih sankcija i navedenih obaveznih elemenata, u alternativne krivične sankcije kod nas spadaju: kazna zatvora u prostorijama u kojima osuđeni stanuje (tzv. kućni zatvor), kazna rada u javnom interesu i kazna oduzimanje vozačke dozvole. Pored navedenih kazni, jedna mera upozorenja pripada ovom tipu sankcija – uslovna osuda sa zaštitnim nadzorom, kao i jedna hibridna mera, kvazisankcija – poravnanje učinioca i oštećenog.
1) Kazna zatvora u prostorijama u kojima osuđeni stanuje – „kućni zatvor“
Odredbom čl. 45. st. 3. KZ propisano je da ako sud učiniocu krivičnog dela izrekne kaznu zatvora do jedne godine, može istovremeno odrediti da će se ona izvršiti na taj način što će je osuđeni izdržavati u prostorijama u kojima stanuje, ukoliko se s obzirom na ličnost učinioca, njegov raniji život, njegovo držanje posle učinjenog dela, stepen krivice i druge okolnosti pod kojima je delo učinio može očekivati da će se i na taj način ostvariti svrha kažnjavanja. U st. 4. navedenog člana je propisano da osuđeni kojem je određeno izvršenje kazne zatvora na način predviđen u st. 3. ovog člana ne sme napuštati prostorije u kojima stanuje, osim u slučajevima propisanim zakonom koji uređuje izvršenje krivičnih sankcija. Ukoliko osuđeni jednom u trajanju preko šest časova ili dva puta u trajanju do šest časova samovoljno napusti prostorije u kojima stanuje, sud će odrediti da ostatak kazne zatvora izdrži u zavodu za izvršenje kazne zatvora. Na kraju je, u st. 5., navedeno da se osuđenom za krivično delo protiv braka i porodice koji živi sa oštećenim u istom porodičnom domaćinstvu ne može odrediti izvršenje kazne zatvora na način koji je propisan u stavu 3. ovog člana, odnosno u prostorijama u kojima osuđeni stanuje.
Na prethodno opisani način u naše krivično zakonodavstvo je od 2009. godine uvedena kazna zatvora u kućnim uslovima, odnosno kazna zatvora u prostorijama u kojima osuđeni stanuje, strogo gledajući prema citiranim zakonskim odredbama. Iz njih odmah na prvi pogled proizlazi zaključak da predmetna kazna kućnog zatvora kod nas nije regulisana kao samostalna kazna lišenja slobode, već predstavlja modalitet izvršenja kazne zatvora, odnosno alternativni način izvršenja kazne lišenja slobode.
Pored razloga koji su opredelili našeg zakonodavca za uvođenje alternativnih sankcija uopšte, dodatni razlog za regulisanje kućnog zatvora jeste ograničenost kapaciteta naših ustanova za izvršavanje krivičnih sankcija, te prenaseljenost zatvora, a što stvara probleme oko samog smeštaja osuđenih lica i oko njihovog tretmana.
2) Kazna rada u javnom interesu
Kazna rada u javnom interesu je regulisana u čl. 52. KZ i u naš krivičnopravni sistem je uvedena po prvi put stupanjem na snagu navedenog zakonika 2006. godine, kao glavna kazna. Zakonom o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika iz 2009. godine („Službeni glasnik RS“, br. 72/2009 od 3.9.2009. godine) izvršene su izmene čl. 44. st. 2. KZ, te je dodato da se kazna rada u javnom interesu može izreći i kao glavna, i kao sporedna kazna. Pored navedenog, rad u javnom interesu je u čl. 51. st. 4. KZ predviđen i kao mogućnost zamene neplaćene novčane kazne, te je i tu alternativa kazni lišenja slobode.
U Krivičnom zakoniku je data i sama definicija rada u javnom interesu, te je to svaki onaj društveno-koristan rad kojim se ne vređa ljudsko dostojanstvo i koji se ne vrši u cilju sticanja dobiti. Dakle, potrebno je da budu ispunjena tri uslova da bi se radilo o ovoj alternativnoj krivičnoj sankciji, a to su da je u pitanju:
1) društveno koristan rad,
2) rad kojim se ne vređa ljudsko dostojanstvo i
3) rad koji se ne vrši u cilju sticanja dobiti.
Prvi uslov zapravo znači da to mora biti rad koji se vrši u korist društvene zajednice u kojoj učinilac živi. Najčešće je u pitanju opštekorisni i humanitarni rad, poput rada u staračkim domovima, domovima zdravlja, bolnicama, ali i u različitim neprofitnim ili profitnim organima lokalne zajednice, u poljoprivredi i slično. Faktičko je pitanje kakav rad predstavlja društveno-koristan rad, ali bi to u svakom slučaju trebao da bude onaj oblik ljudske aktivnosti koji realno stvara određeno novo dobro, odnosno on ne može biti sam sebi svrha. Cilj je da se učinilac krivičnog dela ne izoluje tokom izvršenja kazne, a da vršenjem rada koji je koristan za zajednicu u kojoj živi popravi štetu koju je naneo društvu.
Drugi uslov da je u pitanju rad kojim se ne vređa ljudsko dostojanstvo treba posmatrati u kontekstu prava na lično dostojanstvo kao univerzalnog ljudskog prava, zajemčenog najznačajnijim međunarodnim konvencijama i Ustavom Republike Srbije. Ljudska prava i slobode upravo se i štite da bi se ljudskom biću obezbedilo urođeno dostojanstvo, što je jasno naznačeno kako u preambuli Univerzalne deklaracije o pravima čoveka, tako i u Paktu o građanskim i političkim pravima i Evropskoj konvenciji za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Stoga i rad koji u korist društvene zajednice osuđeni vrši mora biti rad kojim se ne vređaju osnovni etički i pravni postulati koji određuju dostojanstvo određene ličnosti kako kao induvidue i samostalnog bića, tako i kao pripadnika određene društvene zajednice.
I treći uslov se tiče činjenice da taj rad koji osuđeni vrši ne može biti u cilju sticanja dobiti, jer bi se u suprotnom, kada bi se plaćao taj rad, izgubio smisao ove sankcije koja predstavlja određeno „vraćanje duga“ društvu od strane učinioca krivičnog dela volonterskim radnim angažovanjem u društveno-korisne svrhe.
U pogledu primene kazne rada u javnom interesu Krivičnim zakonikom su praktično uvedena dva uslova. Prvi uslov tiče se zaprećene kazne, pa se tako rad u javnom interesu može izreći za krivična dela za koja je propisan zatvor do tri godine ili novčana kazna. Iz ovoga proizlazi zaključak da je ova alternativna krivična sankcija u našem pravu namenjena samo za učinioce najlakših krivičnih dela, te da je izvan dometa izricanja ove sankcije ostao veliki broj relativno lakših krivičnih dela i onih srednje težine. Posmatrajući pre svega s aspekta Tokijskih pravila Ujedinjenih nacija, kao i Evropskih pravila Saveta Evrope, a kojima je državama članicama navedenih međunarodnih organizacija preporučeno da obogate svoje postojeće sisteme sankcija sa alternativnim merama i sankcijama, među kojima je posebno mesto zauzeo društveno-koristan rad, odnosno rad u korist zajednice, navedeno zakonsko rešenje u našem pravu ne pruža mogućnost neke veće primene kazne rada u javnom interesu, posebno zbog opšteg negativnog trenda predviđanja strožeg kažnjavanja za sve veći broj krivičnih dela. Stoga se sve više i sužava krug krivičnih dela gde bi predmetna alternativa kazni zatvora mogla biti izrečena i svodi se na zaista mali broj krivičnih dela predviđenih Krivičnim zakonikom, pa su i realni dometi ove kazne u našem pravu relativno skromni.
Drugi uslov koji mora biti ispunjen kako bi se primenila kazna rada u javnom interesu jeste da postoji pristanak učinioca. Naime, prinudni rad je zabranjen kako Konvencijom Međunarodne organizacije rada br. 29 o prinudnom radu i Paktom o građanskim i političkim pravima, tako i Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, a takođe i članom 26. Ustava Republike Srbije. Stoga je neophodan pristanak okrivljenog na takvu vrstu rada.
3) Kazna oduzimanje vozačke dozvole
Prema čl. 53. st. 1. KZ učiniocu krivičnog dela u vezi sa čijim izvršenjem ili pripremanjem je korišćeno motorno vozilo može se izreći kazna oduzimanja vozačke dozvole.
Kada je u pitanju određivanje trajanja kazne oduzimanja vozačke dovole, prema čl. 53. st. 2. KZ sud određuje trajanje koje ne može biti kraće od jedne niti duže od tri godine, računajući od dana pravnosnažnosti odluke.
Jedno od važnih ograničenja kod izricanja ove kazne jeste da se kazna oduzimanja vozačke dozvole ne može izreći zajedno sa merom bezbednosti zabrane upravljanja motornim vozilom prema izričitom pravilu iz čl. 53. st. 3. KZ. Ukoliko bi se desilo da su ispunjeni uslovi i za jednu, i za drugu vrstu krivične sankcije trebalo bi prednost dati meri bezbednosti, imajući u vidu prevashodno njenu specijalno-preventivnu svrhu i uže polje delovanja, jer se ona izriče samo učiniocu krivičnog dela ugržavanja javnog saobraćaja, a treba uzeti u obzir mogućnost da se mera bezbednosti izrekne u dužem trajanju od kazne oduzimanja vozačke dozvole, s obzirom da trajanje ove mere ne može biti kraće od tri meseca niti duže od pet godina, što je takođe jedan od faktora da se sud najpre za ovu meru odluči.
Po čl. 53. st. 3. KZ, kazna oduzimanje vozačke dozvole se može izreći kao sporedna kazna uz kaznu zatvora ili uz novčanu kaznu, a može se izreći i kao glavna kazna za krivična dela za koja je propisana kazna zatvora do dve godine ili novčana kazna.
U čl. 53. st. 4. KZ određeno je da ako osuđeni upravlja motornim vozilom za vreme dok traje kazna oduzimanja vozačke dozvole, sud će kaznu oduzimanja vozačke dozvole zameniti kaznom zatvora tako što će se za jednu godinu oduzimanja vozačke dozvole odrediti jedan mesec zatvora.
4) Poravnanje učinioca i oštećenog
Poravnanje učinioca i oštećenog je jedna krivičnopravna mera sui generis koja je regulisana prvi put u našem krivičnom zakonodavstvu odredbom čl. 59. KZ koji je stupio na snagu 2006. godine. Navedena mera je po svojoj sadržini identična alternativnim krivičnim sankcijama, s obzirom da njena primena prouzrokuje izbegavanje kazne lišenja slobode. Naime, pomenutim članom je propisano da sud može osloboditi od kazne učinioca krivičnog dela za koje je propisana kazna zatvora do tri godine ili novčana kazna ako je na osnovu postignutog sporazuma sa oštećenim ispunio sve obaveze iz tog sporazuma.
Navedena materijalnopravna odredba u čl. 59. KZ reguliše jedan od tih slučajeva, te daje mogućnost oslobođenja od kazne učinioca ukoliko se naknadi šteta i postigne pomirenje sa žrtvom krivičnog dela. Za navedeno fakultativno oslobođenje od kazne potrebno je, dakle, da se kumulativno ispune tri uslova:
1) da se radi o krivičnom delu za koje je propisana kazna zatvora do tri godine ili novčana kazna (bitna je propisana kazna, a nije merodavna ona koju je sud izrekao u konkretnom slučaju),
2) da je između učinioca krivičnog dela i oštećenog postignut sporazum i
3) da je okrivljeni u celosti ispunio sve svoje obaveze iz zaključenog sporazuma i u potpunosti obeštetio oštećenog.
5) Uslovna osuda sa zaštitnim nadzorom
Uslovna osuda sa zaštitnim nadzorom je jedna od predviđenih mera upozorenja i propisana je kao modalitet uslovne osude u čl. 71. – 76. KZ. Inače, ova sankcija predstavlja spoj klasične uslovne osude iz kontinentalnog evropskog prava sa elementima probacije iz anglosaksonskog modela, s obzirom da sadrži kombinaciju upozorenja i provere ponašanja osuđenika na slobodi sa merama nadzora i određivanja ispunjenja zakonom određenih obaveza. Tako je koncipirana u našem Krivičnom zakoniku, a tako je i regulisana u nekim evropskim krivičnim pravima, poput Austrije, Nemačke i Francuske. Njome se, dakle, omogućava da se prema uslovno osuđenom preduzimaju aktivne radnje kroz koje se pruža pomoć i zaštita, za razliku od klasične uslovne osude kod koje je odnos prema osuđenom pasivan.
Po čl. 72. st. 1. KZ uslovna osuda sa zaštitnim nadzorom se može izreći učiniocu krivičnog dela u slučaju kada mu se izrekne uslovna osuda, ako se, po oceni suda, s obzirom na njegovu ličnost, raniji život, držanje posle izvršenog krivičnog dela, a naročito njegov odnos prema žrtvi krivičnog dela i okolnosti izvršenja dela, može očekivati da će se zaštitnim nadzorom potpunije ostvariti svrha uslovne osude. Navedeno znači da je procena suda u svakom konkretnom slučaju da li će se zaštitnim nadzorom i određenom obavezom u okviru njega pozitivno uticati na učinioca da zbog istih razloga koji su doveli do izvršenja krivičnog dela ponovo ga ne vrši.
Sama sadržina zaštitnog nadzora je regulisana u čl. 73. KZ kroz deset obaveza koje se mogu odrediti uslovno osuđenom licu. To su sledeće obaveze:
1) javljanje organu nadležnom za izvršenje zaštitnog nadzora u rokovima koje taj organ odredi;
2) osposobljavanje učinioca za određeno zanimanje;
3) prihvatanje zaposlenja koje odgovara sposobnostima učinioca;
4) ispunjavanje obaveza izdržavanja porodice, čuvanja i vaspitanja dece i drugih porodičnih obaveza;
5) uzdržavanje od posećivanja određenih mesta, lokala ili priredbi, ako to može biti prilika ili podsticaj za ponovno vršenje krivičnih dela;
6) blagovremeno obaveštavanje o promeni mesta boravka, adrese ili radnog mesta;
7) uzdržavanje od upotrebe droge ili alkoholnih pića;
8) lečenje u odgovarajućoj zdravstvenoj ustanovi;
9) posećivanje određenih profesionalnih i drugih savetovališta ili ustanova i postupanje po njihovim uputstvima;
10) otklanjanje ili ublažavanje štete pričinjene krivičnim delom, a naročito izmirenje sa žrtvom učinjenog krivičnog dela.
Iz čl. 75. KZ proizlazi da se vreme trajanja mera zaštitnog nadzora određuje u okviru roka proveravanja utvrđenog u uslovnoj osudi, pa stoga je moguće da zaštitni nadzor prestane i pre isteka roka proveravanja ukoliko je od strane suda određen kraći rok. Pored navedenog načina prestanka zaštitnog nadzora, predviđen je još jedan način, a to je ako u toku trajanja zaštitnog nadzora sud utvrdi da je ispunjena svrha ove mere, može zaštitni nadzor ukinuti i pre isteka određenog vremena. Inače, zaštitni nadzor prestaje opozivanjem uslovne osude, a u toku trajanja zaštitnog nadzora sud može, s obzirom na ostvarene rezultate, pojedine obaveze ukinuti ili zameniti drugim.
Na kraju su predviđene i posledice neispunjavanja obaveze zaštitnog nadzora, pa je u čl. 76. KZ propisano da ako osuđeni kome je izrečen zaštitni nadzor ne ispunjava obaveze koje mu je sud odredio, sud ga može opomenuti, ili može ranije obaveze zameniti drugim, ili produžiti trajanje zaštitnog nadzora u okviru vremena proveravanja, ili opozvati uslovnu osudu. Za koju će se od navedene četiri posledice sud odlučiti zavisi od okolnosti svakog konkretnog slučaja, ali je evidentno da će na tu odluku svakako uticati i konkretni razlozi i okolnosti zbog kojih te obaveze u okviru zaštitnog nadzora nisu ispunjene.