PRIMENA

Statistički podaci Odeljenja za tretman i izvršenje vanzavodskih sankcija i mera Uprave za izvršenje krivičnih sankcija, kao i Republičkog zavoda za statistiku, počev od 2006. godine kada je većina alternativnih krivičnih sankcija regulisana Krivičnim zakonikom, pa sve do danas, ukazuju na veoma retku i nedovoljnu primenu vanzavodskih sankcija u praksi, posebno u poređenju sa praksom razvijenih evropskih zemalja.

U Tabeli 1. prikazani su podaci Odeljenja za tretman i izvršenje vanzavodskih sankcija i mera koji su vezani za izvršenje kazne rada u javnom interesu, uslovne osude sa zaštitnim nadzorom i kućnog zatvora, za period zaključno do 31.12.2016. godine.

Tabela 1. Podaci o izvršenim alternativnim krivičnim sankcijama

Iz navedenih podataka Odeljenja za tretman i izvršenje vanzavodskih sankcija i mera proizlazi da je kazna kućnog zatvora u znatno većoj meri zaživela u praksi od ostalih predviđenih alternativnih sankcija, a posebno u poređenju sa uslovnom osudom sa zaštitnim nadzorom koja je uočljivo nedovoljno zastupljena. Naime, u 2012. godini je primljeno na izvršenje svega 12 presuda sa uslovnom osudom sa zaštitnim nadzorom, 2013. godine dve više, a 2014. i 2015. godine još manje, simbolično sedam po godini. S druge strane, kazna zatvora u prostorijama u kojima osuđeni stanuje je u konstantnom porastu, što i podaci Republičkog zavoda za statistiku pokazuju (2015. godine je bilo 1134 takve osude – 3,4%, 2016. godine 1858 ili 5,7%, da bi svake naredne beležila porast i 2019. godine je izrečeno 2092 kazni kućnog zatvora, što čini 7,4% od svih izrečenih sankcija).

Statistički pokazatelji za kaznu rada u javnom interesu zapravo ukazuju na dva perioda – period do 2010. godine i period posle. Naime, nakon 2010. godine kazna rada u javnom interesu je doživela skok, pa je tako 2011. godine izrečena 357 puta što je pet puta više nego prethodne 2010. godine kada je izrečena u 71 slučaju. Međutim, taj broj koji je dostignut 2011. godine se u suštini zadržao sve do kraja posmatranog perioda, beležeći sve vreme od 2011. do 2016. godine više nego skroman udeo od oko 1% u svim izrečenim krivičnim sankcijama. Poslednjih godina izricanje kazne rada u javnom interesu čak blago stagnira, tako da ionako retka primena ove sankcije postaje još ređa (u 2017. godini 348 izrečenih kazni rada u javnom interesu ili 1,1%, u 2018.godini 275 ili 0,9%, dok je u 2019. godini izrečeno svega 209 kazni rada u javnom interesu na celoj teritoriji Republike Srbije, što čini svega 0,7% od svih izrečenih snakcija)

Kazna oduzimanja vozačke dozvole se u celom desetogodišnjem periodu od njenog zakonskog regulisanja primenjivala u zaista simboličnom broju slučajeva, tako da je samo 2014. godine zabeležila primetan procenat od 0,1% kada ih je izrečeno na celoj teritoriji Republike Srbije osamnaest. Kao i kod kazne rada u javnom interesu, i kod kazne oduzimanje vozačke dozvole sudovi u Vojvodini prednjače, te je od ukupno izrečene 63 kazne oduzimanja vozačke dozvole tokom poslednje decenije u Vojvodini izrečeno 40. Navedeno ukazuje da ova kazna ni posle više od deset godina od uvođenja u naše zakonodavstvo nije zaživela, iako nikakve bazične zakonodavne, ni praktične prepreke za njeno izricanje i izvršenje ne postoje.

S druge strane, da bi se dobila potpunija slika o primeni vanzavodskih sankcija u Srbiji potrebno je uporediti navedene domaće statističke podatke sa podacima o primeni ovih sankcija u drugim evropskim zemljama. Prvo što treba reći jeste da u pogledu kazni kratkog trajanja (do šest meseci) Srbija ima jedan od najvećih procenata njihove primene, znatno iznad evropskog proseka. Prema podacima iz 2006. godine, taj procenat je 65.3% i nije mnogo varirao ni do danas, te samo Švajcarska, Turska, Holandija, Škotska, Slovenija i Finska imaju viši udeo kratkotrajnih u ukupnoj masi izrečenih kazni zatvora. Iz navedenog se može izvesti zaključak da sudovi u Srbiji veruju najviše u kratke kazne zatvora koje se primenjuju znatno više nego u 24 evropske države (njihova primena u Evropi je za četvrtinu niža nego kod nas), a procenat primene kazni od šest meseci do jedne godine je takođe nešto viši od evropskog proseka zbog čega Srbija spada u države čije pravosuđe najčešće poseže za kratkim kaznama zatvora u širem smislu (do jedne godine).

Kada je u pitanju uslovna osuda, ona se prema podacima iz 2006. godine u Srbiji izrekla u 20.743 slučajeva, a što znači da je činila polovinu (50.0%) od te godine izrečenih sankcija i to je bilo dvostruko više od evropskog proseka. Jedino su četiri evropske države imale relativno veće učešće ove sankcije u ukupnom broju primenjenih sankcija i to: Grčka (gde ova sankcija čini četiri petine od svih izrečenih sankcija), Poljska, Češka i Hrvatska (Crna Gora je imala skoro isti stepen primene – 49.2%). Kada se uporede podaci iz 2010. godine, proizlazi ponovo isti zaključak da se klasična uslovna osuda u našoj zemlji izriče u znatno većem broju slučajeva nego u većini evropskih zemalja. Naime, navedene godine u našoj zemlji je izrečena u ukupno 12.833 slučaja, što je činilo 59.2% od svih izrečenih sankcija (taj procenat nije mnogo varirao ni do danas), te je jedino Češka te godine imala zabeleženo veće učešće ove sankcije - 62.8 % (blizu su bile Poljska sa 58.0% i Hrvatska sa 57.3%, dok je najnižu zabeleženu stopu primene uslovne osude imala Švajcarska - 2.4%).

Rad u javnom interesu je alternativna krivična sankcija koja se izricala kod nas u periodu od 2007. do 2019. godine u zanemarljivom broju slučajeva, odnosno pre 2011. godine učešće ove sankcije u ukupnom broju izrečenih sankcija je bio sve vreme ispod jednog procenta, da bi počev od 2011. pa do kraja posmatranog perioda jedva dostiglo nivo od jednog procenta. Za razliku od naše zemlje, prema podacima iz 2006. godine, u Holandiji ova sankcija je činila skoro petinu od svih izrečenih sankcija (19.8%), zatim u Škotskoj se primenila u 18.5% slučajeva, dok je u Češkoj taj procenat 17.0%, a u Poljskoj 12.5%. Prema dostupnim podacima iz 2010. godine, u Poljskoj alternativna sankcija rad u korist zajednice je bila izrečena u 11.5% slučajeva, dok je učešće ove sankcije u Holandiji bilo čak 25.6%. Dakle, kada se podaci o izricanju ove vanzavodske sankcije uporede sa drugim zemljama, dolazi se do zaključka da su razlike zaista velike, pa tako stopa od 1 osuđenog na ovu kaznu na 100.000 stanovnika koja je izračunata u 2010. godini u Srbiji, deluje poprilično zanemarljivo kada se uporedi sa, recimo, Poljskom gde je ta stopa od 277 osuđena lica na 100.000 stanovnika.

Ono što bi takođe trebalo istaći kao jedan od velikih propusta u našem sistemu alternativnih krivičnih sankcija jeste i nedostatak dovoljnog broja kvalifikovanih probacionih službenika bez čijeg nadzora i pomoći je nemoguće imati delotvoran sistem vanzavodskih sankcija. To je naročito upadljivo kada se uporedi naša poverenička (probaciona) služba sa probacionim službama u drugim evropskim zemljama. Naime, evropski prosek je sedam probacionih službenika (isključujući volontere) na 100.000 stanovnika, a maksimum koji je utvrđen je u Engleskoj i Velsu (33 probaciona službenika na 100.000 stanovnika), te kada se navedeno uporedi sa stanjem u našoj zemlji gde je taj broj simboličan (0.1 probacioni službenik na 100.000 stanovnika), jasno je da je naša probaciona služba još uvek tek u začetku, te da bez njene ozbiljne reorganizacije, profesionalizacije i povećanja samog osoblja ne možemo uopšte očekivati neke značajnije rezultate na planu primene alternativnih krivičnih sankcija.

Dakle, opšti zaključak koji se nameće u pogledu alternativnih krivičnih sankcija u našem krivičnom pravu jeste da se one zaista u malom broju slučajeva primenjuju, te da uprkos više od decenijske zakonodavne regulative nisu zaživele u praksi. Međutim, nije moguće dati jednostavan odgovor na pitanje zašto je to tako. Postoji više uzroka takvog stanja, od široko i nedovoljno jasno određenih zakonskih odredbi i pravnih praznina u ovoj oblasti, preko pomenute neadekvatne organizacije Povereničke službe i uopšte načina izvršenja ovih sankcija, do nedovoljne edukacije javnih tužilaca i sudija u ovoj oblasti, pa, na kraju, izbegavanja primene ovih sankcija od strane sudija zbog punitivne retorike koja vlada u javnosti i opšte nepopularnosti ovih mera. Posebno postojeći zakonodavni trend pooštravanja predviđenih kazni za značajan deo krivičnih dela i punitivan stav javnosti prouzrokuju odbojan stav sudija prema sankcijama koje ne predstavljaju lišavanje slobode učinioca, pa je i to jedan od uzroka retke i neadekvatne primene alternativnih krivičnih sankcija u praksi.