Najznačajniji međunarodni dokumenti iz oblasti alternativnih krivičnih sankcija su:
1) Minimalna standardna pravila o alternativnim merama - Tokijska pravila (United Nations Standard Minimum Rules for Non-custodial Measures - The Tokyo Rules) iz 1990. godine
Smatraju se najvažnijim univerzalnim međunarodnim dokumentom iz ove oblasti. Treba istaći da Tokijska pravila zapravo striktno ne obavezuju države potpisnice, već se od njih očekuje da snažno utiču na povećanje napora da se umesto posezanja za kaznama zatvora (i ostalim kaznenim merama) prema učiniocima krivičnih dela primenjuju nepenalne mere, pa pokušavaju da daju sveobuhvatni pregled mnogih alternativa institucionalnom tretmanu. Ona su namenjena zakonodavcima država potpisnica kako bi implementirali navedena pravila u domaće zakonodavstvo, te pridržavala se minimalnog standarda koji su ovim pravilima postavljeni u oblasti alternativnog sankcionisanja.
2) Pravila Ujedinjenih nacija o postupanju prema zatvorenicama i za primenu alternativnih mera prema njima - Pravila iz Bankoka (United Nations Rules for the Treatment of Women Prisoners and Non-custodial Measures for Women Offenders- The Bangkok Rules) koja su doneta 2010. godine
U pitanju su posebna pravila ustanovljena na univerzalnom, međunarodnom planu za alternativno sankcionisanje lica ženskog pola. Pravilima iz Bankoka, u poređenju sa Tokijskim pravilima, ustanovljene su smernice za, u izvesnom smislu, blaže krivičnopravno reagovanje prema ženama izvršiocima krivičnih dela, uvažavajući njihov specifičan položaj i posebnu ranjivost kao osobene grupe, pa bi države potpisnice trebale u svojim zakonodavstvima da predvide ovakve principe vanzavodskog sankcionisanja žena.
3) Preporuka Saveta Evrope broj R(92)16 o evropskim pravilima o sankcijama i merama koje se sprovode u zajednici, tzv. Evropska pravila
Kao osnovna svrha propisivanja Evropskih pravila navodi se uspostavljanje skupa standarda kojima bi se omogućilo zakonodavcima i onima koji se bave praktičnim sprovođenjem da obezbede pravičnu i delotvornu primenu sankcija i mera u zajednici, a ta primena bi trebalo da teži tome da uspostavi neophodnu i poželjnu ravnotežu između potrebe da se zaštiti društvo, s jedne strane, i prepoznavanja ključnih potreba učinioca krivičnog dela, s druge strane, sve u vezi s njegovim društvenim prilagođavanjem.